Svedočimo novom dobu

Svedočimo novom dobu

Svedočimo novom dobu 1024 685 Zoran Grubiša

Dobu gde čovečanstvo postaje otvoreno za nesebičnu pomoć, postaje spremno za novi ritam, prelazi na emocionalno viši nivo.

Došao je taj momenat. Naterali su nas da stanemo. Šok, paraliza, panika, neartikulisano ponašanje, opet panika, loše vesti, zabrana kretanja, zatvaranje granica, puteva, otkaz, zabrana opet, vrhunac panike.

Primorali su nas da ostanemo tamo gde smo se zatekli. U jednom momentu sve je utihnulo. Čula se samo loša vest. Kao sirene onomad. Stala su koškanja. Stala je buka automobila. Stalo se sa užurbanim ljudskim koracima. Stao je žagor dece na ulicama. Stala je proizvodnja… potražnja. Osim za toalet papirom.

Tišina. Osluškuje se.

Ostala je panika. Briga i strah. Za bližnje. Za sebe. Za nezbrinute. Za čovečanstvo.
Za planetu Zemlju? Ali Ona nije stala. Nije prestala da se okreće. Ne prestaje sa obnavljanjem, rađanjem, a ni sa umiranjem.

Možda joj je sada lakše, bez nas, da je ne ometamo… da se u miru zaleči od kraterskih rana koje smo joj naneli. Sigurno jeste. Ona nema zaštitnu masku, respirator, epidemiologe… da se zaštiti od nas. Nama je lako. Malo ukinemo bahato trošenje resursa naših unuka, vratimo se zdravijoj pripremi i konzumaciji hrane, uravnoteženog načina života. Znate kako kažu: „Ko može da iskontroliše šta unosi u svoj organizam, može da kontroliše sve“. Malo uzmemo neki vitamin, mineral. Malo vežbi da proturimo kiseonik kroz ćelije. Malo povedemo računa o otpadu koji stvaramo. Ljudska bića smo, popričamo sa nekim pa se oraspoložimo, nasmejemo… a nekad i utešimo gorim slučajevima od nas.

Od nas zavisi.

Čudna smo mi vrsta. Sposobni smo da unapredimo, izmislimo i stvorimo neverovatne stvari. Sposobni smo sve da uništimo, u treptaju oka.

Od nas zavisi.

Pa, trepnuli smo. I zatekli se ovde. Sada, nemamo ništa osim nesigurnosti i pitanja: „Šta će biti sutra?“. Ne vidim da imamo bilo kakvu korist od nakupljenih materijalnih stvari, od vikendica na egzotičnim mestima (osim ako ste tamo pobegli na vreme) od miliona na računima. Svelo se na to da smo svi isti i jednaki sada. Ko bi rekao. Nije bitno da li si bogat/siromašan, dr/NKV, vernik/ateista… sada smo isti. Neki su imali tu sreću pa su se zatekli sa svojim najmilijima u momentu tišine. Neki nisu bili te sreće. Rasuti su po svetu. Neki su srećni što konačno mogu da se posvete svojoj porodici/deci/partnerima, da sustignu sve što su propuštali do sada zbog brzine tempa koji im je nametnut. A bogami ima i onih kojima ovo teško pada. Teško je većini da budu nasamo. A sa onima, kojima su se zarekli na večnu ljubav i u dobru i u zlu, još teže. Panika je obuzela ljude zbog osećaja nemoći izazvanog činjenicom ograničenosti. Izgubili su osećaj kontrole nad svojom svakodnevicom.

Zasto Vam je sada toliko teško da budete u komforu koji ste jurili? Pa bežali ste na puste destinacije bez ljudi za vreme godišnjih odmora. Zašto je sada naporno da budete sa svojom porodicom/partnerima koje ste sami birali? Zašto Vam teško pada da budete sa svojom decom koju ste rodili iz ljubavi? Zašto Vam je strašno da budete sami sa svojim mislima?
Moje skromno mišljenje… zato što ste živeli od eksternih stimulansa. Spoljašnji svet Vam je davao otkucaj srca. Jurili ste izmišljene i nametnute izvore zadovoljstva. „Samo još ovu žutu fotelju da uzmem, moram sad da kupim ovaj novi iPhone, samo još onaj pufnasti tepih da uzmem da mi se slaže uz shabby chic stil u stanu… pa ovaj tržni centar ne radi? Zaboga pa samo još onu zavesu za kupatilo lepu šarenu da kupim… i biću mirna/an“.

Do sutra.

U tom kontekstu Vam je spoljašnji svet davao puls svakog dana. Šta ste uradili sa svim tim neophodnim stvarima koje ste morali da posedujete? Možete li sada da ih trampite za zdravlje? Za osobu koju ste izgubili? Za mir u duši?

Daleko od toga da svet treba da bude u ovoj „tišini“ iz koje se čuje vrisak. Pa živa bića smo. Genetski smo kreirani da se nasmejemo, razmenjujemo ideje, pomažemo onima u nevolji, udelimo onima koji nemaju, stvorimo mogućnost da imaju i oni koji nemaju… Odavno pričamo na sav glas kako smo zaboravili prave vrednosti. Evo nam prilike da se pokažemo na delu.

Od nas zavisi.

Mnoga srca je dotakla ova nemoć i tuga, beznađe i patnja. Ali oni su u manjini. Njima je odavno jasno u kakvom svetu žive i snalaze se. Preživljavaju. Pomažu. Srećni su i sa ono malo što su stvorili. A ovi što ni sad ne reaguju…?

Hajde ljudi moji, pa trebalo bi da nam je svima ovo odavno jasno. Otišli smo u ekstrem. Jeste, činjenica je da treba živeti ovaj jedan život (iako neki kod nas veruju da ih imamo mnogo više) maskimalno kvalitetno, ugoditi sebi, stvoriti nešto što ostaje budućim generacijama… a mi ćemo njima ostaviti pustoš. A da li ćemo biti toliko srećni kako smo proživeli ovaj život kada dođemo do kraja? Kraj nam se nikad nije činio bližim, je l’ da?

Nekima je jasno da smo prešli na drugi nivo igrice. Što pre počnu da se uče nova pravila života, tim pre će se napredovati. Redefinišite svoj mentalni sklop, razdvojite bitno od nebitnog, funkcionalno od nefunkcionalnog.

Od nas zavisi.

Nećemo sada ulaziti u personalne sposobnosti. Svako od Vas u dubini sebe zna šta mu je činiti sada, za sebe i za sve oko sebe. Pazite na sebe, volite sebe, volite sve oko sebe. Poklonite im blagonaklonost i dobrotu kao što poklanjate sebi. Mi smo svi jedno. Jedni bez drugih ne možemo. Nećemo uspeti.

Od NAS zavisi.

Svedočimo novom dobu. Dobu gde čovečanstvo postaje otvoreno za nesebičnu pomoć, postaje spremno za novi ritam, prelazi na emocionalno viši nivo.


Ovaj tekst je slobodan izraz autora. Zahvaljujem se svojim nadređenima i kolegama što mi daju dozvolu i podstreh da iskažem svoj lični stav, koji isti prihvataju i smatraju ga kolektivnim. Kako ono pišu na kraju tekstova: „Svaka sličnost sa stvarnim licima i događajima je slučajna“. U ovom slučaju nije. Svi Vi ste mi bili inspiracija i svaka slučajnost u životu je namerna. Hvala Vam.

Autor:
Tamara Đurđević , bacc.

Prijavi se na Newsletter

Poslaćemo vam biltene sa vestima i savetima. Nema neželjene pošte.